Seren Kjerkegor: Parabola o klovnu

U jednom pozorištu izbio je požar iza kulisa. Lakrdijaš je izašao pred zavesu da obavesti o tome publiku. Mislili su da je to šala i pljeskali. Lakrdijaš je ponovio vest; kliktali su još više. Isto tako mislim da će svet propasti uz opšte klicanje dosetljivih glavica, koje će verovati da je to bila »dosetka«.

– Søren Kierkegaard: ILI – ILI (Veselin Masleša, Sarajevo, 1979)

Žorž Ruo (Georges Rouault, 1871–1958): Glava klovna

Čarls Bukovski: Živci

probuditi se ispod čaršava
da se ponovo suočiš sa suncem,
to je ona prava
nevolja.
više volim grad kad se
upale neonska svetla i
striptizete igraju na
šanku
pod nemilosrdnom muzikom.

ispod čaršava
razmišljam.
živci su mi sapeti
istorijom –
najveća briga ljudskog roda
je hrabrost potrebna da se
ponovo suočiš sa suncem.

ljubav počinje pri susretu dva
stranca. ljubav prema svetu je
nemoguća. radije ostajem u krevetu
i spavam.

ošamućen od dana ulica i godina
navlačim čaršav preko glave
okrećem dupe zidu.
mrzim jutra više od
svakog čoveka.

– Čarls Bukovski: U čemu je problem, gospodo? (Haos, Beograd, 1990)

Čarls Bukovski

Zemlja-bez-zla (Terra sem males)

Prvi kolonizatori, Španci i Portugalci, pogrešno su razumeli ključnu ideju Guarani religije. Tražili su totem, oltar, hram ili barem ime za Boga, Stvoritelja, ali nisu mogli da pronađu odgovarajući pojam osim reči „Tupã“ koju su urođenici koristili za munju. Oni su je zato protumačili kao oznaku za božanstvo, ne shvatajući da je Guarani religija bila „proročka religija“, što znači da su ovi Indijanci iskreno verovali da Zemlja-bez-zla zaista postoji tamo negde sa one strane planina ili mora.
Y vy mara ey, ili samo Maíra, Terra sem males je neka vrsta koncepta zemaljskog Raja u Guarani teologiji. Zbog toga im nije bio neophodan sveštenik, pa čak ni Bog. Njima je tada, kao i u današnje vreme, jednostavno bio potreban prorok koji je u stanju da ih odvede u Maíru.

Izvor: Simei Monteiro, „Telling the Story of the Land Without Evil – Terra sem Males in Portuguese, or Maíra in Guarani“ (The Ecumenical Review, Vol. 60, No. 4, October 2008)

Crkva La Santisima Trinidad de Paraná u Paragvaju (1706)

„Jedno je sve što je sklono propadanju. Jedno je prolazno, nestalno, efemerno. Sve što se rađa, raste i razvija se samo zato da bi nestalo, naziva se Jedno. Šta to znači? Ovde se, zahvaljujući bizarnoj upotrebi principa identiteta, otkriva suština religioznog univerzuma Guarani Indijanaca. Označeno kao sklono propadanju, Jedno postaje znak Ograničenog. Svet u kojem žive ljudi pun je nesavršenosti, propadanja i ružnoće: ružna zemlja, drugo ime za zemlju Zla. Ywy mba’e megua; to je kraljevstvo Smrti. Guarani misao govori da je sve što se kreće duž jedne prave linije ka svojoj smrti Jedno. Jedno: sidrište Smrti. Smrt: sudbina svega što je Jedno. Zašto su sve stvari koje ispunjavaju ovaj nesavršeni svet smrtne? Zato što su ograničene, nepotpune. Sve što je sklono propadanju umire zbog tog neispunjenja. Jedno označava sve što je nepotpuno.“

Ali za razliku od starih Grka, suprotnost tom nesavršenom, nepotpunom, teskobnom Jednom, koje je uvek samo to i ništa drugo, oni ne vide u Jednom koje je Sve. Guarani savršenstvo vide kao dvojstvo. U Zemlji Bez Zla, gde ništa ne može biti nazvano imenom koje označava Jedno, ljudi su u isto vreme ljudi i bogovi. Samo takva bića smatraju se potpunim i savršenim:

„U Zemlji ne-Jednog, nema nedaća, kukuruz raste sam od sebe, strele se same vraćaju lovcima koji više i ne moraju da love. Bračna pravila koja važe na zemlji ovde ne postoje. Ljudi, uvek mladi, žive večno. Stanovnik Zemlje Bez Zla ne može se dozvati jednim imenom: on je, naravno, ljudsko biće, ali i bog. Zlo je Jedno. Ali, Dobro nije mnoštvo, ono je dvojstvo: i jedno, ljudsko, i ono drugo, božansko. Dvojstvo je jedini oblik koji pristaje savršenim bićima. Ywy mara-ey, odredište Poslednjih Ljudi, nije dom ni ljudi ni bogova, već jednakih, božanskih bića, ljudi-bogova, koji se ne mogu dozvati imenima koja u Zemlji Zla mogu da označe samo ono što je Jedno.“

(O Jednome bez Mnoštva, 1974)

Izvor: Pierre Clastres, Društvo protiv države, preveo i priredio Aleksa Golijanin (Anarhija – Blok 45, Beograd, 2002)

Teri Gilijam: Brazil (1985)

„Oni koji se osvrću na Brazil iz perspektive 21. veka ponekad su dovoljno pažljivi i uviđaju da je slika sveta u kojem ljudi premalo rade, osim što gledaju stare filmove na sićušnim ekranima, jedu ekstravagantnu hranu odvratnog ukusa i podvrgavaju se nepromišljenim hirurškim zahvatima zarad lepote, dok se život oko njih odvija u senci stalnih terorističkih pretnji, bila na neki način ‘proročanska’. Pronicljiv kao što jesam – imajući za prethodnike mesijanske drvodelje – ogrnuo sam tada proročki plašt, ali moram priznati da su sve te stvari već bile prisutne sredinom osamdesetih godina prošlog veka, bar za one koji su imali oči da ih vide. U tom smislu rekao bih da je Brazil bio isto toliko dokumentarni film koliko i distopija.“

– Terry Gilliam: Gilliamesque: A Pre-posthumous Memoir (Canongate Books, Edinburgh, 2015)

Terry Gilliam: Brazil (1985)
Nastavite sa čitanjem

Muva kao metafora

Na Gverčinovoj slici Arkadijski pastiri, tradicionalni simboli prolaznosti ljudskog života – lobanja, muva, miš i crv – koji su prikazani iznad natpisa „Et in Arcadia ego“, podsećaju posmatrača na neizbežnost smrti (memento mori). Međutim, muva je takođe smrtna, a njena egzistencija nije ništa više ili manje apsurdna u odnosu na čovekovu, pa možemo da je prepoznamo kao univerzalnu metaforu kod Blejka ili Le Klezioa, na primer, jer znamo da će i nama „slepa ruka“ ili „presavijeni prospekt“ pre ili kasnije doneti neminovan kraj.

Viljem Blejk: Muva

U letnji dan,
O, mušice, vaj,
Dokonom rukom
Doneh ti kraj.

Zar nisam ja
Muva k’o ti?
Zar nisi ti:
Čovek k’o mi?

Pijem i ja,
Moj čio je ples.
Dok slepa ruka
Moj ne bude les.

Ako je mis’o
Moć, život, dah,
Bez nje ako
Mi mrtvi smo prah,

Muva sam tad
Ja radosna, znaj,
I kad živim
I kad mi je kraj

– Prevela: Ranka Kuić. Antologija engleske romantičarske poezije (Naučna knjiga, Beograd, 1986)

Nastavite sa čitanjem