Fransoa Volter: Oholost

U jednom od svojih pisama, Ciceron prisno kaže svom prijatelju: „Javite mi kome želite da isporučim Gale.“ U jednom drugom žali se da je umoran od pisama nekih vladara koji mu zahvaljuju što je njihove pokrajine smatrao za kraljevstva, i dodaje da samo ne zna gde su ta kraljevstva.

Moguće je da je Ciceron, koji je uostalom često video rimski narod, vodeći narod, kako mu pljeska i sluša ga, i kome su često zahvaljivali kraljevi koje nije ni poznavao, osetio u sebi neku oholost i taštinu.

Iako to osećanje nimalo ne pristaje tako krhkoj životinji kakav je čovek, ipak bi se moglo oprostiti jednom Ciceronu, jednom Cezaru, jednom Scipionu; ali da u našim zabačenim poludivljim krajevima, čoveku koji je kupio neki mali položaj i dao da mu se odštampaju osrednji stihovi, padne na pamet da bude ohol, na to bi se dugo moglo smejati.

– Fransoa Volter: Filozofski rečnik (Matica srpska, Novi Sad, 1973)

Fransoa Volter (1694-1778)

Ludvig Vitgenštajn o solipsizmu

„Ja ulazi u filozofiju time što je ‘svet moj svet’. Filozofsko Ja nije čovek, nije ljudsko telo ni ljudska duša, kojom se bavi psihologija, nego metafizički subjekt, granica – ne deo sveta.“

Tractatus logico-philosophicus (5.641)


„Da je svet moj svet, pokazuje se u tome što granice jezika (onog jezika koji samo ja razumem) znače granice moga sveta.“

Tractatus logico-philosophicus (5.62)

Nastavite sa čitanjem

Fernando Pesoa: Da, dobro znam…

Da, dobro znam
Da nikad neću biti neko.
Savršeno mi je jasno
Da nikad neću imati neko delo.
Znam, napokon,
Da nikad neću saznati ko sam.

Da, ali sad,
Dok traje ovaj čas,
Ova mesečina, ovo granje,
Ovaj mir svud oko nas,
Pustite me da verujem u ono
Što nikad neću moći da postanem.

– Fernando Pesoa: Večiti Kalendar (Paideia, Beograd1999), prevela Jasmina Nešković.

Fernando Pesoa (1888-1935)

Posmatrač i posmatrano

Priča se da je Avicena-filosof rekao jednom sufi mudracu:
„Šta bi moglo da bude viđeno kad nikog ne bi bilo da gleda?“
Sufi odgovori:
„Šta ne bi moglo da bude viđeno kada bi postojao neko ko gleda?“

Mudrosti sufista (Grafos, Beograd, 1987)

Mutadibi: Anatomija oka. Arapski medicinski rukopis (XII vek).

Borhesovi lavirinti

Antički autori pominju dva lavirinta – kritski i egipatski. Ni za jedan od njih ne znamo kako je stvarno izgledao. Sama reč je prvobitno označavala dvoranu ili kuću dvosekle sekire (lidijski: labrys) – palatu kritskih vladara – a ako je suditi na osnovu novca iz Knososa, lavirint je u klasičnom periodu prikazivan kao građevina sa jednim zavojitim hodnikom bez račvanja, koji je vodio od ulaza do središta. Dakle, posetilac se u njemu nikako nije mogao izgubiti jer su postojala samo dva smera: napred i nazad. Međutim, pripovest o Minotauru govori o složenoj strukturi u koju je ovo čudovište bilo zatočeno, zbog čega je Tezeju bila neophodna pomoć Arijadne da bi mogao u nju da uđe i, što je još važnije, da iz nje izađe. U engleskom jeziku postoje različite reči za ove dve vrste lavirinta: labyrinth predstavlja klasični spiralni, a maze zamršeni lavirint sa mnoštvom slepih hodnika i samo jednom ispravnom putanjom.
U Borhesovim pričama lavirint se pojavljuje, uz ogledala, kao simbol beskonačnosti – fantazmagorične stvarnosti koja se kroz sopstvene varijacije i račvanja umnožava u beskraj – pri čemu on ne mora nužno da ima oblik građevine.

Knjiga kao lavirint

Cui Pen je verovatno jednom rekao: Povlačim se da napišem knjigu. A drugi put: Povlačim se da sagradim lavirint. Svi su imali na umu dva dela; nikome nije palo na pamet da su knjiga i lavirint jedno isto.

– Horhe Luis Borhes: Vrt sa stazama što se račvaju

Jorge Luis Borges: Labyrinths (Moder Library, 1983). Autor ilustracije na naslovnoj strani: Stiven Alkorn (Stephen Alcorn)
Nastavite sa čitanjem